Како системи вишеканалних туристичких водича рукују великим{0}}догађајима

Догађај великих{0}}размера ретко се одвија као један ток људи који се креће кроз један простор. Трговинска делегација која обилази производни кампус могла би се поделити на техничке, набавке и извршне групе чим стигну. Међународна конференција може водити паралелне сесије у суседним просторијама. Велики музеј може имати школску групу, ВИП обилазак и плаћени јавни обилазак који пролази кроз исто крило у истом сату. У сваком од ових случајева, изазов опреме је исти: како пустити десетак или више независних аудио токова да се покрећу одједном, у истом физичком простору, а да ниједан од њих не пређе у други?

А басицједан-на-систем туристичких водича, изграђен око једног предајника и скупа усклађених пријемника, добро функционише за једну групу у изолацији. У тренутку када друга група са сопственим предајником уђе у исти простор и ради на истој или суседној фреквенцији, обе групе почињу да чују преслушавање, други глас који слабо или не тако слабо крвари у коментару њиховог водича.

На малим догађајима, ово ретко постаје видљиво, пошто обично постоји довољна физичка удаљеност између група да се избегне значајна преклапања. Велики-догађаји уклањају тај бафер. Конференцијски простори одржавају више истовремених сесија унутар неколико метара једна од друге. Обиласци фабрике често воде неколико делегација купаца кроз исти производни погон истог дана, понекад се директно преклапајући. Музеји заказују обиласке од-до-назад са само неколико минута између група које улазе у исту галерију. У свим овим подешавањима, број активних предајника у ограниченом подручју је довољно висок да судар канала постаје подразумевани исход осим ако систем није посебно пројектован да то спречи.

Већина кварова на опреми на великим догађајима нису кварови у обиму или јасноћи у изолацији. То су грешке раздвајања: два или више сигнала заузимају простор који никада није био правилно подељен између њих.

Решење је да се свакој групи да сопствени наменски канал, извучен из много већег скупа него што то дозвољава једна фреквенција. Уместо да се један предајник такмичи са другима за исти део спектра, вишеканални систем дели расположиви пропусни опсег на десетине или, у системима већег{1}}капацитета, на више од сто дискретних канала. Сваки предајник се закључава на свој додељени канал, а упарени пријемници примају само тај један сигнал, филтрирајући све остало што истовремено ради у близини.

Два инжењерска избора чине да се ово држи у стварним условима, а не само на папиру. Дигитална модулација, најчешће 4ГФСК (четворостепена Гаусова фреквенцијска померања), кодира звук као различита стања фреквенције, а не као континуирани аналогни сигнал, дајући пријемницима много јаснију основу за разликовање једног канала од другог чак и када су многи активни у истом простору. Поврх тога, ЦРЦ (провера цикличне редундантности)-провера грешке омогућава сваком пријемнику да потврди да подаци које преузима нису оштећени или укрштени са суседним каналом, одбацујући сваки пакет који не успе у провери уместо да прође кроз делимичан или искривљен звук из преноса друге групе.

Спецификација коју вреди проверити, дакле, није само укупан број канала који систем технички подржава. Да ли је доказано да модулација и{1}}провера грешака иза тих канала заиста трају када је сваки канал активан одједном, у истој згради, у исто време.

Најјаснији тест овога дошао је током пријема добављача где су се техничке, пословне и тржишне дискусионе групе из три различите земље кретале кроз исти објекат паралелно, свака група на свом каналу и на свом језику. Иингми'сЕ8 бежични систем водича, изграђен на 4ГФСК модулацији са ЦРЦ грешком-провером, покренуо је све три групе истовремено без иједног пријављеног случаја унакрсног-прекидања канала, чак и када су групе пролазиле унутар неколико метара једна од друге у тачкама током посете.

Та врста доказаног раздвајања под истовременим вишејезичним оптерећењем, а не број канала одштампан на листи са спецификацијама, је оно што заправо разликује опрему направљену за велике-догађаје. За догађаје који треба да иду још даље, као што су конференције или изложбе у којима се одвијају многе истовремене издвојене групе, системи веће{2}}густине који подржавају до 150 дискретних канала проширују исти принцип, дајући организаторима довољно простора да додавање другог групног догађаја у средини{4}}не значи поновно преговарање о додели фреквенција на целом месту одржавања.

Организатори који планирају мање туре ретко уопште размишљају о архитектури канала, а ни не морају. У тренутку када се догађај прошири на више симултаних група, три питања постају вредна питања пре него што се било шта резервише.

Први је који метод модулације и{0}}провере грешака систем заправо користи, пошто то одређује да ли ће се раздвајање одржати под стварном истовременом употребом, а не у једном-групном тесту. Друго је да ли је систем заиста распоређен на скали која се планира, пошто систем оцењен за 100 канала који је икада радио само пет одједном није доказано оптерећење које је организатору заиста потребно. Треће је колико брзо се канали могу прерасподелити ако се бројеви група мењају на сам дан, пошто велики догађаји ретко падају тачно на планирани број недеља раније.

Језик свему овоме додаје још један слој. Међународним догађајима често је потребно неколико језика који се одвијају истовремено у различитим групама, а број канала система је битан само ако може чисто да преноси толико независних језичких токова, а не само толико независних токова на једном заједничком језику.

Ништа од овога се не појављује све док догађај заправо не достигне размере у којима неколико група заузима исти простор у исто време. То је управо тренутак када се претпоставка о једном-каналу, пренета са мањих турнеја, претвара у проблем који организатор открива усред догађаја, а не пре њега.